Praznici su dani kada se slavi neki važan istorijski, verski datum ili značajan događaj. Slava, praznici i praznično raspoloženje jedna je od prvih pomisli koja asocira na detinjstvo. Svakako nezaobilazan praznik u srpskoj tradiciji jeste krsna slava i običaji koji je prate.
Deca koja su imala bake i deke na selu bila su privilegovana da osete i dožive pečat tradicije seoskih srpskih porodica koji je mnogo obojeniji u odnosu na gradske porodice. To su dani kada se mirisi tradicije šire seoskim poljima, kada je selo živo i kada sve odiše ljubaznošću srpskog naroda. Oduvek, pa do dana današnjeg, tradicija je da na praznični dan muškarci ne rade u polju, žene ne pletu, ne vezu i ne bave se kućnim poslovima, a deca ne idu u školu. To je dan kada je porodica na okupu i kada sa radošću dočekuju goste, komšije, rođake, putnike namernike. Svaki praznik ima svoje karakteristične običaje kojima su se oduvek najviše radovala deca.
Toplina doma, osmesi na licima, bogata trpeza, svečana odeća, puna kuća dece, najbližih rođaka i suseda, dečija graja, pesma i dobro raspoloženje ukućana činili su prazničnu atmosferu. Ovo su doživljaji koji ostaju duboko urezani i zapamćeni čije prepričavanja rado vraća sećanja u bezbrižne dane detinjsva.
Nekada je svaka porodica živela u zajednici koju su činili deda, baba, roditelji i deca. Najstariji muški član porodice čija se reč poštovala i slušala bez izuzetka, nazivan je glava porodice. To je najčešće bio deda, očev otac. On je davao zaduženja ostalim članovima porodice i vodio je brigu o porodičnoj imovini. Skoro svaka porodica je imala više od troje dece. Kako je koje dete raslo, tako je dobijalo zaduženja za kućne poslove i radove u polju. Muška deca su uglavnom imala obavezu da izvode stoku na ispašu i da je čuvaju. Kada bi stasali, pomagali bi dedi i ocu u radovima na njivi. Devojčice su pomagale mamama i bakama u kućnim poslovima i od njih se od najranijeg detinjstva učile spremanju raznih domaćih jela, ručnim radovaima kao što su pletenje i vez, a muškim članovima porodice, pomagale su tako što su na njivu nosile vodu i hranu.
Krsna slava je najvažniji porodični praznik u srpskom narodu. Svaka porodica ima svog svog sveca koga slavi i smatra ga zaštitnikom porodice. Najčešće se slave Sv. Nikola, Sv. Arhangel Mihailo, Sv. Jovan, Sv. Đorđe, Sv. Luka i drugi sveci.
Dan kada se slavi slava u porodici je najvažniji datum u godini za domaaćina i njegove ukućane. Za taj dan se spremaju tokom cele godine.
Na slavskoj trpezi obavezno se nalaze: slavski kolač, žito, vino i slavska sveća. Dan uoči slave domačica sprema slavski kolač u obliku pogače i kuva slavsko žito. Slavski kolač ukrašava sa mnogo ljubavi i pažnje, različitim figuricama koje pravi od testa.
Najčešći ukrasi bili su: klas – da bude rodna godina, grozd – da dobro rode vinogradi, ptica – za zdravlje i veselje, burence – da u porodici bude svega u izobilju.
Na dan slave, rano ujutru, domaćin nosi slavski kolač i žito u crkvu. Običaj je da sveštenik iseče i prelije slavski kolač vinom, a zatim zajedno sa domaćinom okreće i lomi kolač uz pevanje molitve. Krsna slava se prenosi sa oca na sina, s kolena na koleno i tako se čuva porodična tradicija. Ćerke nasleđuju slavu samo ako ostanu u kući oca, a udate žene obično slave muževljevu slavu. Proslavlja se u krugu porodice, najbližih rođaka, kumova i prijatelja.