SRBIJANSKI KROJ, NARODNA NOŠNJA I SVILEN KONAC

Narodna nošnja nekada je bila svakodnevna odeća ljudi na selu. Za njihovo krojenje, šivenje i ukrašavanje bile su zadužene zanatlije abadžije. Nošnja je izrađivana od domaće vunene tkanine i sukna, a ukrašavana raznovrsnim šarama cvetnih i geometrijskih motiva. Najčešći abadžijski proizvodi muške nošnje bili su: čakšire (pantalone), fermen (prsluk), šajkača (narodna kapa), anterija (gornji deo nošnje sa rukavima, preko koga se oblačio fermen) i drugi. Abadžijski proizvodi ženske nošnje bili su: jelek (prsluk), suknja, pregača (kecelja), tkanica (pojas), zubun (gornji deo ženske nošnjebez rukava, bogato ukrašen raznim šarama.

Ljudi u gradu nosili su gradsku nošnju koju su izrađivale terzije. Za razliku od seoske, gradska nošnja je krojena i šivena od skupocenih materijala kao što su svila, kadifa, čoja, somot i drugi.

Majstori terzijskog zanata su sa posebnim uživanjem i pažnjom dodavali ukrasne detalje na izrađenu gradsku nošnju. Ukrašena zlatnom i srebrnom srmom, tekstilnim kićankama, svilenim i vunenim gajtanima, gradska odeća odisala je otmenošću i svečanošću.

Nije bilo zime zahvaljujući kožuhu

Zimske odevne predmete od kože i krzna izrađivale su zanatlije kožuhari ili ćurčije. Za razliku od terzija i abadžija, kožuhari su pre samog šivenja morali da obrađuju kožu od koje su izrađivali odevne predmete. To je bio najduži i najteži deo posla, dok je samo šivenje, a kasnije ukrašavanje bilo pravo zadovoljstvo.

Glavni odevni predmet koji su kožuhari izrađivali bio je kožuh (kožni prsluk) po kome su i dobili naziv. Pored kožuha od jagnjeće i ovčije kože krojili su i šili opaklije duge kapute), bunde i šubare.

Da ga pustiš u kuću, prvo mu pogledaj obuću

Obućarski zanat je stari zanat pravljenja i popravke obuće. Obućari su u početku isključivo izrađivali novu obuću po želji i ukusu mušterije. Kvalitetna koža i vešta, ručna izrada značila je da će obuća, po meri kupca, dugo trajati. Vremenom, glavna delatnost obućara, postala je, uz izradu, i prepravka obuće.

U kući i oko nje nosile su se papuče. Zanatlije koje su pravile papuče nazivale su se papudžije, a njihov zanat papudžijiski zanat. Vrsta papuča čiji je đon napravljen od drveta, nazivane su nanule. Majstori koji su se bavili izradom nanula nazivali su se nanuldžije, a njihov zanat nanuldžijski zanat. Papudžijske  i nanuldžijske radionice nalazile su se iznad dućana gde su prodavane. Alat za izradu papuča i nanula bio je sličan obućarskom alatu. Papuče i nanule su se često pravile po narudžbini, tako da su majstori kalupe za njih pravili prema meri mušterija. Izrađivani su muški i ženski modeli papuča, dok su nanule pravljene i dizajnirane za mlade devojke i žene.

Opančarski zanat je nekada bio veoma rasprostranjen i tražen zanat u Srbiji. Opančari su bili cenjene zanatlije koje su izrađivale različite vrste opanaka u zavisnosti u kom kraju Srbije su imali zanatsku radionicu.

Opanci su tradicionalna srpska, uglavnom seoska obuća, koja se pomoću kaiševa vezuje oko nogu. Najčešće su izrađivani od goveđe ili teleće kože. U našoj tradiciji muški opanci su izrađivani sa zakrivljenim vrhom (kljunom), dok su ženski bili sa ili bez kljuna.

Podelite