Da li dvojezičnost povećava verovatnoću da kod dece dođe do eventualnih poteškoća sa jezikom, kašnjenja u učenju ili jezičkog poremećaja?
Odmah želim da vas ohrabrim da je konačan odgovor ne! Percepcije roditelja su često drugačije. Imaju utisak da se kod njihovog deteta javljaju poteškoće usled njihove dvojezičnosti. Sjajna vest je da ne postoje bilo kakvi naučni nalazi koji bi sve ovo potvrdili. Ali, nauka je itekako potvrdila važno svojstvo ranog dvojezičkog znanja dece koje bi moglo objasniti ovu pogrešnu percepciju.
Dakle, o čemu se zapravo radi? Dvojezična deca obično znaju manje reči na svakom od svojih jezika u odnosu na jednojezičnu decu koja pričaju na tim jezicima. Ova prividna razlika nestaje kada izračunate „konceptualni rečnik dvojezične dece“ na oba jezika. Pa ako saberemo poznate reči iz oba jezika, s tim što izuzmemo sinonime među jezicima (npr. pas i dog ), tada dvojezična deca znaju približno isti broj reči kao i jednojezična deca.
Evo da bi bilo jasnije, navešću primer… Ukoliko srpsko/nemačko dvojezično dete zna 50 srpskih reči i 50 engleskih reči, delovaće veoma obeshrabrujuće priloikom komunikacije u poređenju sa jednojezičnim vršnjakom koji zna 90 srpskih reči. Međutim, ako pođemo od pretpostavke da je 10 reči na nemačkom jeziku deteta takođe poznato i na srpskom, tada dete ima konceptualni rečnik od 90 reči koji se podudara sa rečnikom jednojezičnog vršnjaka. Uprkos tome, poznavanje 50 naspram 90 srpskih reči ipak rezultira primetno različitim komunikacijskim sposobnostima. Na sreću, ove razlike će vremenom postati manje primetne.
Razna istraživanja dokazala su da su i dvojezična i jednojezična deca starosti od 14 meseci, podjednako sposobna da uoče asocijacije reči i predmeta, samim tim poseduju veštine učenja kako bi savladali rečnik jezika. Takođe je dokazano da i dvojezična deca i jednojezična imaju iste veštine razgovornih sposobnosti. Na primer kada neko pogrešno izgovori neku reč ili kaže nešto dvosmisleno, dvojezična deca mogu da poprave razgovor istom veštinom kao jednojezična.
Baš kao što neka jednojezična deca imaju jezičko kašnjenje ili poremećaj, sličan procenat je i dvojezične dece. To što neko dvojezično dete ima jezičke poteškoće nisu dokaz da dvojezičnost dovodi do jezičkih poteškoća. Izazov za stručnjake jeste da identifikuju uzrok teškoća, u smislu da li dvojezično dete ima probleme ili su njegove greške deo normalnog razvoja i interakcije između zvukova, reči i gramatike dva jezika. Svakako to treba da procene stručnjaci kompetentni za tu oblast. Često se dešava da roditelji procene pogrešno jezičke sposobnosti dvojezičnog deteta i ono što je sastavni deo razvoja pripišu poremećaju. Zato je edukacija roditelja od suštinskog značaja kako bi pravovremeno odreagovli.
Ako se roditelji iz bilo kog razloga ne slažu sa procenom pedijatra, trebalo bi da pronađu logopeda govornog jezika sa stručnošću u dvojezičnosti, ako je ikako moguće. Rano intervenisanje povećava verovatnoću pozitivnog ishoda. Ono što roditelji treba da imaju na umu je način na koji oni mogu pomoći svom detetu da stekne dvojezično znanje, koristeći što je moguće redovnije oba jezika u obogaćivanju i uključivanju konteksta. Pored toga, od suštinskog značaja je da roditelji znaju da i jednojezična i dvojezična deca mogu najbolje pokazati svoje veštine kada koriste jezik u njihovim svakodnevnim iskustvima. Ono što bih vas zamolila je da ne upoređujete rečnik vašeg dvojezičnog deteta sa jednojezičnim, veća je verovatnoća da ćete pronaći lažne dokaze kašnjenja.